logo bez bolda opt

Pregledni rad

Principi lečenja preloma karlice kod politraumatizovanih pacijenata

Uroš Dabetić1, Danilo Golubović2, Jovana Grupković1, Marko Ilić1,3, Dejan Aleksandrić4, Goran Tulić1,3
  • Univerzitetski klinički centar Srbije, Klinika za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju, Beograd, Srbija
  • Gradski zavod za hitnu medicinsku pomoć Beograd, Beograd, Srbija
  • Univerzitet u Beogradu, Medicinski fakultet, Beograd, Srbija
  • Institut za ortopediju „Banjica“, Beograd, Srbija

SAŽETAK

Uvod: Lečenje preloma karlice predstavlja jedan od najvećih izazova u ortopedskoj hirurgiji i traumatologiji. Radi se o povredama čiji mortalitet dostiže i do 21%, te je od velike važnosti prepoznavanje i adekvatno lečenje. Najčešći uzrok smrtnog ishoda u prva 24 sata od povrede je krvarenje. Prelomi karlice variraju od jednostavnih preloma do kompleksnih fraktura sa posledičnom hemodinamskom nestabilnošću. Cilj ove studije je da proceni trenutne standarde zbrinjavanja preloma karlice, kao i da ukaže na moguću strategiju poboljšanja krajnjeg ishoda lečenja.

Rezultati: Kada protokol ne postoji, dežurni tim se vodi smernicama koje su im dostupne. U novije vreme DCR se smatra vodećim principom u zbrinjavanju politraumatizovanih pacijenata. Primarno je uspostaviti kontrolu krvarenja – primenom PPP-a, angiografskom embolizacijom ili REBOA metodom. U literaturi se primena karličnih poveski preporučuje kao primarni vid zbrinjavanja povreda karlice od strane službe hitne pomoći ili obučenog lica u predbolničkim uslovima. Spoljašnja fiksacija nestabilnih preloma karlice je jedan od ključnih koraka u sklopu DCR protokola. ORIF preloma karlice je definitivan tip fiksacije preloma, ali je indikovan kod hemodinamski stabilnog pacijenta.

Zaključak: S obzirom na anatomske karakteristike karlične duplje, povrede karličnog prstena predstavljaju samo deo spektra politraume, tako da se lečenje u početku bazira na hemodinamskoj stabilizaciji pacijenta (DCR protokol). Lečenje ovakvih pacijenata zahteva multidisciplinarni pristup. Plasiranje spoljašnjeg fiksatora u sklopu DCO protokola ima ulogu u kontroli krvarenja, te je to metoda izbora kod hemodinamski nestabilnih pacijenata. Definitivna fiksacija preloma karlice (ORIF) se sprovodi kod stabilnih pacijenata, koji nisu životno ugroženi.


UVOD

Lečenje preloma karlice predstavlja jedan od najvećih izazova u ortopedskoj hirurgiji i traumatologiji. Ovi prelomi nastaju usled dejstva jake sile, i to u saobraćajnim udesima (60%), prilikom pada sa visine (30%), kao i pri ustrelnim i industrijskim nezgodama [1]. Kod manjeg broja starijih pacijenata, mogu nastati usled pada sa sopstvene visine, a usled osteodistrofičnih promena koštano-zglobnog sistema. S obzirom da se radi o povredama čiji mortalitet dostiže i 21% [2], od velike važnosti su, kako prepoznavanje, tako i pravovremeno i adekvatno lečenje. Krvarenje je najčešći uzrok smrtnog ishoda u prva 24 sata od povrede.

Prelomi karlice variraju od jednostavnih preloma do kompleksnih višestrukih fraktura sa posledičnom hemodinamskom nestabilnošću. Kod politraumatizovanih pacijenata, prelomi karlice su zastupljeni u čak 20% slučajeva [3]. Kod zbrinjavanja ovakvih pacijenata, neophodan je multidisciplinarni pristup lečenju – tim sastavljen od iskusnih ortopedskih i opštih hirurga, kao i interventnog radiologa i anesteziologa.

U nekoliko objavljenih studija je zapaženo da je u centrima u kojima je napravljen i primenjen algoritam za zbrinjavanje preloma karlice kod hemodinamski nestabilnih pacijenata došlo da značajnog opadanja mortaliteta [4],[5],[6],[7].

Cilj ove studije je da proceni trenutne standarde zbrinjavanja preloma karlice, kao i da ukaže na moguću strategiju poboljšanja krajnjeg ishoda lečenja.

POLITRAUMA

Politrauma, prema novoj Berlinskoj definiciji, podrazumeva slučajeve sa skorom na skali povreda (engl. Abbreviated Injury Scale – AIS)≥ 3, za najmanje dva anatomska regiona tela, i sa jednim od sledećih pet fizioloških parametara, odnosno sa kombinacijom dva ili više navedena parametra:
1. Hipotenzija (sistolni pritisak ≤ 90 mmHg)
2. Gubitak svesti (Glazgovska skala kome - Glasgow Coma Scale ≤ 8)
3. Acidoza
4. Koagulopatija (parcijalno tromboplastinsko vreme ≥ 40 s)
5. Starost pacijenta (≥ 70 godina) [8].

Kod politraumatizovanog pacijenta, barem jedna, od dve ili više povreda, ugrožava njegov život.

PRVI KORAK U ZBRINJAVANJU PRELOMA KARLICE

Protokol za zbrinjavanje preloma karlice varira od ustanove do ustanove. Kada protokol ne postoji, dežurni tim se vodi smernicama koje su im dostupne. U novije vreme, DCR (engl. damage control resuscitation) se smatra vodećim principom u zbrinjavanju politraumatizovanih pacijenata. DCR je strategija koja za cilj ima da zaustavi krvarenje, kao i da spreči ili preokrene razvoj komponenti letalnog traumatskog trijasa - hipotermije, acidoze i kogaulopatije, kroz niz kombinovanih terapijskih protokola [9].

Međutim, primena ove strategije zavisi od mnoštva faktora – kapaciteta same bolnice, opremljenosti, osposobljenosti hirurškog tima za damage control hirurgiju, kao i mogućnosti izvođenja hitne angiografije (embolizacije krvnih sudova).

Nezavisno od izbora strategije, neophodno je uraditi dijagnostiku (klinički pregled, laboratorijske analize, RTG, EHO, MSCT), napraviti procenu težine povreda, procenu potrebe za neinvazivnom/invazivnom stabilizacijom karlice, procenu eventualnih povreda abdomena, te doneti odluku o potrebi za hirurškim lečenjem i angiografijom [10].

IZVORI KRVARENJA

Mogući izvori krvarenja su arterije, vene i spongiozne kosti [11]. Neophodno je utvrditi izvor i uspostaviti kontrolu krvarenja. Vefls i saradnici su u svojoj studiji naveli da je, kod hemodinamski nestabilnih pacijenata sa povredom karlice i hipotenzijom otpornom na reanimaciju, u 70% slučajeva bilo prisutno arterijsko krvarenje [12].

Takođe, određeni tipovi preloma su u korelaciji sa povredom određenih krvnih sudova – prelomi pubičnih kostiju koreliraju sa povredom obturatornih krvnih sudova; dislokacija sakroilijačnog zgloba (povreda po tipu smicanja) korelira sa venskim krvarenjem, i to iz glutealnih i hipogastričnih grana.

KARLIČNE POVESKE

Primena karličnih poveski se u literaturi preporučuje kao primarni vid zbrinjavanja povreda karlice od strane službe hitne pomoći ili obučenog lica u predbolničkim uslovima. Karlične poveske predstavljaju neinvazivni vid spoljašnje kompresije, koji se pokazao koristan u kontroli krvarenja i privremenoj stabilizaciji karličnog prstena [10].

Karlične poveske treba pozicionirati oko velikih trohantera i pubične simfize, kako bi primenjeni pritisak doveo do privremene stabilizacije preloma karlice, addukcije nogu i smanjenja unutrašnje zapremine karlične duplje.

SPOLJAŠNJA FIKSACIJA PRELOMA KARLICE

Spoljašnja perkutana fiksacija mehanički nestabilne karlice predstavlja jedan od ključnih koraka u sklopu DCR protokola politraumatizovanih pacijenata sa prelomom karlice. Osim što se stabilizuje karlični prsten, cilj primene ove metode je i smanjenje volumena karlične duplje, kako bi došlo do tamponade venskog krvarenja [13].

U literaturi su opisana dva glavna principa spoljašnje fiksacije, u zavisnosti od vrste preloma karlice. Za rotaciono nestabilne, antero-posteriorne kompresivne i lateralne kompresivne prelome, metoda izbora je prednja spoljašnja fiksacija. Zadnja spoljašnja fiksacija (C clamp) je pristup koji se preporučuje kod vertikalno nestabilnih preloma karlice, kako bi se postigla stabilnost posteriornih segmenata karlice [10],[14].

Spoljašnja fiksacija se u najvećem broju slučajeva sprovodi u sklopu DCR protokola i predstavlja privremenu metodu stabilizacije preloma i kontrole krvarenja, koja, međutim, u određenom broju slučajeva, može biti i definitivna metoda fiksacije [15]. Tada imobilizacija preloma spoljašnjim fiksatorom traje 6 – 12 nedelja, sve dok se ne pojave klinički i radiografski znaci zarastanja preloma.

Kod primene ove metode, neophodno je da hirurg bude iskusan i upoznat sa principima spoljašnje fiksacije karlice, s obzirom na moguće komplikacije, u smislu povreda neurovaskularnih struktura neadekvatnim pozicioniranjem klinova, potom popuštanja fiksacije i pojave ponovne nestabilnosti, kao i u smislu razvoja infekcija na mestu plasiranih šrafova.

PREPERITONEALNO TAMPONIRANJE KARLICE (PPP)

Glavni izvor akutnog retroperitonealnog krvarenja kod hemodinamski nestabilnih pacijenata sa povredama karličnog prstena pripisuje se venskom krvarenju, u 80% – 90% svih slučajeva, a potiču iz presakralnog i paravezikularnog venskog pleksusa, kao i od krvarenja spongioznih kostiju, usled ilijačnih i sakralnih fraktura i prekida sakroilijačnog zgloba, dok je 10% – 20% arterijskog porijekla [16].

Koncept „direktnog” preperitonealnog karličnog tamponiranja (engl. preperitoneal pelvic packing – PPP), opisanog u Denveru, predstavlja posebnu hiruršku metodu, prilikom koje se pravi suprapubična incizija, koja omogućava direktni retroperitonealni pristup, nakon čega se vrši tamponiranje [17].

Modifikovana PPP metoda omogućava efikasnije tamponiranje unutar skrivenog retroperitonealnog prostora, pri čemu se tri jastučića za laparotomiju postavljaju sa svake strane mokraćne bešike, tako da budu upakovani ispod oboda karlice a prema ilijačnim krvnim sudovima, bez potrebe eksponiranja retroperitonealnog prostora [10]. Ovom tehnikom, laparotomija na srednjoj liniji se može izvesti kroz odvojeni rez, proksimalno od suprapubičnog pristupa, ako postoje pridružene intraabdominalne povrede [18]. Ova metoda se preporučuje zajedno sa spoljašnjom fiksacijom kod hemodinamski i mehanički nestabilnih pacijenata. Nedostaci ove tehnike ogledaju se u tome što ona zahteva dodatnu operaciju radi uklanjanja obloga - jastučića, neefikasna je za arterijsko krvarenje i može kompromitovati buduće hirurške intervencije [11].

ANGIOGRAFSKA EMBOLIZACIJA

Angiografska embolizacija je tehnika kojom se u arterijski krvni sud kateterom plasiraju sintetički materijali, koji se nazivaju embolički agensi, i na taj način se blokira tok krvi u datom području tela. Arterijsko krvarenje se javlja u oko 10% – 15% svih krvarenja kod hemodinamski nestabilnih karličnih povreda, što je obično praćeno hipotenzijom, koja je otporna na reanimaciju i mehaničku stabilizaciju [19]. Arterijske povrede imaju lošu prognozu, posebno kada su zahvaćeni veći krvni sudovi. Unutrašnja ilijačna arterija predstavlja glavni izvor arterijskog krvarenja u karlici (86%), sa najvećim brojem lezija na njenoj glavnoj grani [11]. Indikacije za angiografiju su sledeće: hemodinamska nestabilnost otporna na reanimaciju, delimično responzivni pacijenti sa kontrastnom ekstravazacijom na CT-u, kao i progresivni pad nivoa hemoglobina, koji zahteva četiri ili više jedinica krvi [11].

REANIMACIJSKA ENDOVASKULARNA BALONSKA OKLUZIJA AORTE (REBOA)

Reanimacijska endovaskularna balonska okluzija aorte (engl. resuscitative endovascular balloon occlusion of the aorta – REBOA) predstavlja perkutanu transfemoralnu proceduru, koja uključuje postavljanje endovaskularnog balona u aortu, u cilju kontrole arterijskog krvarenja i privremenog održavanja krvnog pritiska kod traumatskog hemoragičnog šoka [11],[20]. Visoko je zavisna od funkcionalnog pristupa femoralnoj arteriji, a rano formiranje ovog pristupa je od velikog značaja. Ova metoda je poslednjih godina postala alternativa za urgentnu torakotomiju kod hemodinamski nestabilnih politraumatizovanih pacijenata.

REBOA se može sprovesti u Zoni 1 (supracelijačna aorta ili descedentna aorta), Zoni 2 (pararenalna aorta) ili Zoni 3 (infrarenalna aorta). Zona 2 se uglavnom izbegava, zbog moguće ishemije visceralnih organa. Zona 3 je optimalna kod krvarenja u karlici, zato što se prevenira ishemija visceralnih organa a istovremeno omogućava dugo vreme okluzije (4 – 6 h) [21].

REBOA je samo privremeno rešenje, a definitivna kontrola krvarenja se mora postići. Jedan od glavnih nedostataka ove tehnike je pojava ishemijskih oštećenja organa i tkiva koja mogu dovesti i do višestrukog otkazivanja organa (engl. multiple organ dysfunction syndrome – MODS) usled ishemijsko – reperfuzijske reakcije. Ovaj problem se prevenira kratkotrajnom REBOA procedurom, intermitentnom REBOA procedurom (iREBOA), Zona 3 REBOA procedurom i parcijalnom REBOA procedurom [22],[23].

DCO U SKLOPU DCR-A

Nakon teške traume, razvoj kliničke slike određuju tri glavna faktora:
1. Inicijalni stepen povrede („first hit’’ – opterećenje traumom)
2. Individualni biološki odgovor organizma povređenog
3. Vrsta lečenja („second hit’’ – opterećenje operacijom) [24].

U sklopu DCR protokola, svoje mesto ima i damage control orthopedicsDCO.

DCO je hirurška strategija koja se fokusira na:
1. postizanje kontrole krvarenja – ABCDE pristup (engl. airway, breathing, circulation, disability, exposure – ABCDE approach), osim u uslovima katastrofalnog krvarenja kada se primarno zbrinjava komponenta C;
2. sprečavanje kontaminacije mekog tkiva – debridman rane;
3. ranu privremenu stabilizaciju preloma – uglavnom spoljašnjom fiksacijom, što je metoda izbora jer je ekspeditivna i minimalno invazivna, ali i jednostavnijim procedurama, kao što su trakcija i gips;
4. stabilizaciju pacijenta – zahteva dobru komunikaciju hirurškog tima sa anesteziologom, s obzirom da anesteziolog ima najbolju sliku o opštem stanju pacijenta; sve terapijske procedure su usmerene na dostizanje željenih vrednosti – srednji arterijski pritisak > 60 mmHg, puls < 100, diureza = 0,5 – 1,0 ml/kg/h, serumski laktati < 2,5 i normalan bazni deficit ( -2 do +2);
5. izbegavanje „second hit“ i letalne trijade [9].

Ovakav pristup minimalizuje operativno vreme i gubitak krvi, a istovremeno olakšava negu bolesnika i omogućava raniju i bolju pokretljivost pacijenta [25]. Smatra se da je to najkorisniji pristup za pacijente sa udruženom traumom glave i grudnog koša, visokim skorom ozbiljnosti povrede (engl. injury severity score – ISS), predispozicijama za razvoj postoperativnih komplikacija, kao i za „borderline“ pacijente [16]. Kod ovakvih politraumatizovanih pacijenata, izlaganje hirurškoj intervenciji povećava rizik od postoperativnih komplikacija [26]. Ovaj pristup je proizašao iz primera zbrinjavanja pacijenata sa abdominalnom i karličnom traumom, gde se pokazalo da primarno zaustavljanje krvarenja i sekundarna revizija, u cilju definitivnog zbrinjavanja pacijenta, poboljšava postoperativni tok i oporavak [27].

Kod primene DCO-a, umesto rane potpune fiksacije (< 24 – 36 časova posle povrede), ortoped privremeno stabilizuje prelom pomoću trakcije ili eksterne fiksacije, kod „borderline“ visokorizičnih pacijenata [28]. Za pacijente sa teškim povredama, koagulopatijom, hipotermijom, kao i pacijente koji su u šoku, ovo je metoda prvog izbora.

Kada se lečenje sprovodi po principima DCO-a, važno pitanje jeste u kom je trenutku optimalno izvesti sekundarnu hiruršku intervenciju. 

Smatra se da period od 2 – 4 dana nakon povrede nije pogodan za sekundarnu intervenciju. U ovo vreme, imunološke promene su još uvek u toku [29], a generalizovani edem tkiva se još nije povukao [30]. Rezultati velikog istraživanja, kojim je obuhvaćeno 4.314 pacijenata, pokazali su da tajming sekundarne operacije, koja traje duže od tri sata, može biti povezan sa razvojem organske disfunkcije. Pacijenti su podeljeni u odnosu na prisustvo ili odsustvo sindroma disfunkcije više organa – MODS. Kod pacijenata koji su operisani 2 – 4 dana nakon traume, došlo je do otkazivanja organa, dok kod pacijenata koji su sekundarno operisani između 6. i 8. dana, nije došlo do razvoja disfunkcije organa (p < 0,0001) [31]. Takođe, istraživanje je pokazalo da je, kod pacijenata koji su ranije operisani, došlo do razvoja jače inflamacije, u odnosu na pacijente koji su operisani kasnije. Stoga, nakon DCO-a, trebalo bi da postoji period čekanja od nekoliko dana pre sekundarne definitivne operacije.

OTVORENA REPOZICIJA I UNUTRAŠNJA FIKSACIJA (ORIF)

Otvorena repozicija i unutrašnja fiksacija (engl. open reduction and internal fixation – ORIF) preloma karlice jeste jedna od najkompleksnijih ortopedskih operacija i predstavlja definitivan tip fiksacije preloma. Kod politraumatizovanih pacijenata, otvorena repozicija i unutrašnja fiksacija preloma realizuje se najčešće u drugom aktu, nakon potpune stabilizacije pacijenta, a u cilju omogućavanja najboljeg funkcionalnog oporavka i minimalizovanja poremećaja kvaliteta života i potencijalne stope invaliditeta, u slučaju nelečenog preloma karlice [32],[33]. Za vreme stabilizacije pacijenta od strane intenzivista, prelom karlice ostaje stabilizovan spoljašnjim fiksatorom.

U odnosu na vrstu preloma, adekvatnim pristupom se dolazi do mesta preloma, te se učini otvorena repozicija prelomnih fragmenata, koji se potom fiksiraju odgovarajućim implantacionim materijalom – u najvećem broju slučajeva, kompresivnim zavrtnjima, anatomskom pločicom i pripadajućim zavrtnjima. U poređenju sa spoljašnjom fiksacijom, ORIF obezbeđuje anatomsku repoziciju prelomnih fragmenata i superiorniju biomehaničku stabilnost, kao i brži oporavak.

ZAKLJUČAK

Povrede karličnog prstena uglavnom nastaju dejstvom jakih sila, usled čega dolazi do oštećenja, kako skeletnog, tako i drugih organskih sistema. To su retko izolovane povrede (kod starijih pacijenata, nisko energetske povrede), te u najvećem broju slučajeva postoje udružene povrede koštano-zglobnog sistema, grudnog koša, abdomena i/ili glave. To znači da je pravovremeno i adekvatno zbrinjavanje ovih povreda od ključnog značaja, kako na mestu pružanja prve pomoći, tako i u trauma centrima. S obzirom na anatomske karakteristike karlične duplje, povrede karličnog prstena predstavljaju samo deo spektra politraume, tako da se lečenje u početku fokusira na hemodinamsku stabilizaciju pacijenta (DCR protokol). Lečenje ovakvih pacijenata zahteva multidisciplinarni pristup (hemodinamska stabilizacija, PPP, REBOA). Tek kada se osiguraju vitalne funkcije, može se pristupiti lečenju drugih poremećaja, koji primarno ne ugrožavaju život pacijenta.

Plasiranje spoljašnjeg fiksatora, u sklopu DCO protokola, ima ulogu u kontroli krvarenja, te je to metoda izbora kod hemodinamski nestabilnih pacijenata.

Definitivna fiksacija preloma karlice (ORIF) se inicijalno sprovodi kod stabilnih pacijenata, koji nisu životno ugroženi, ili po stabilizaciji politraumatizovanih pacijenata. Predstavlja nezamenjiv način lečenja, u pogledu funkcionalnog oporavka pacijenta i smanjenja stope invaliditeta.

Iako je stopa mortaliteta kod ovih pacijenata i dalje visoka, pravovremenim pružanjem pomoći i ispravnim odabirom i primenom terapijskih metoda, pomenuta stopa se uspešno smanjuje.

SPISAK SKRAĆENICA KORIŠĆENIH U TEKSTU

ABCDE – pristup koji se koristi za kontrolu krvarenja (engl. airway, breathing, circulation, disability, exposure – ABCDE approach)
DCO – engl. damage control orthopedics
DCR – protokol za hemodinamsku stabilizaciju pacijenta (engl. damage control resuscitation)
ISS – skor ozbiljnosti povrede (engl. injury severity score)
MODS – sindrom disfunkcije više organa (engl. multiple organ dysfunction syndrome)
ORIF - otvorena repozicija i unutrašnja fiksacija (engl. open reduction and internal fixation)
PPP – preperitonealno karlično tamponiranje (engl. preperitoneal pelvic packing)
REBOA – reanimacijska endovaskularna balonska okluzija aorte (engl. resuscitative endovascular balloon occlusion of the aorta)

  • Sukob interesa:
    Nije prijavljen.

Informacije

Volumen 3 Broj 2

Jun 2022

Strane 200-208

  • Ključne reči:
    prelom karlice, politrauma, krvarenje, DCO
  • Primljen:
    25 Januar 2022
  • Revidiran:
    14 Februar 2022
  • Prihvaćen:
    15 Februar 2022
  • Objavljen online:
    25 Jun 2022
  • DOI:
Autor za korespodenciju

Uroš Dabetić
Klinika za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju, Univerzitetski klinički centar Srbije
Pasterova 2, 11000 Beograd, Srbija
Elektronska adresa: Ova adresa e-pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript u vašem brauzeru da biste je videli.


  • 1. Schmal H, Markmiller M, Mehlhorn AT, Sudkamp NP. Epidemiology and outcome of complex pelvic injury. Acta Orthop Belg. 2005 Feb;71(1):41-7. PMID: 15792206.[HTTP]

    2. Tseng IC, Chen IJ, Chou YC, Hsu YH, Yu YH. Predictors of Acute Mortality After Open Pelvic Fracture: Experience From 37 Patients From A Level I Trauma Center. World J Surg. 2020 Nov;44(11):3737-42. doi: 10.1007/s00268-020-05675-z.[CROSSREF]

    3. Incagnoli P, Puidupin A, Ausset S, Beregi JP, Bessereau J, Bobbia X, et al. Early management of severe pelvic injury (first 24 hours). Anaesth Crit Care Pain Med. 2019 Apr;38(2):199-207. doi: 10.1016/j.accpm.2018.12.003.[CROSSREF]

    4. Cheng M, Cheung MT, Lee KY, Lee KB, Chan SC, Wu AC, et al. Improvement in institutional protocols leads to decreased mortality in patients with haemodynamically unstable pelvic fractures. Emerg Med J. 2015 Mar;32(3):214- 20. doi: 10.1136/emermed-2012-202009.[CROSSREF]

    5. Giannoudis PV, Pape HC. Damage control orthopaedics in unstable pelvic ring injuries. Injury. 2004 Jul;35(7):671-7. doi: 10.1016/j.injury.2004.03.003.[CROSSREF]

    6. Balogh Z, Caldwell E, Heetveld M, D'Amours S, Schlaphoff G, Harris I, et al. Institutional practice guidelines on management of pelvic fracture-related hemodynamic instability: do they make a difference? J Trauma. 2005 Apr;58(4):778-82. doi: 10.1097/01.ta.0000158251.40760.b2.[CROSSREF]

    7. Heetveld MJ, Harris I, Schlaphoff G, Sugrue M. Guidelines for the management of haemodynamically unstable pelvic fracture patients. ANZ J Surg. 2004 Jul;74(7):520-9. doi: 10.1111/j.1445-2197.2004.03074.x.[CROSSREF]

    8. Rau CS, Wu SC, Kuo PJ, Chen YC, Chien PC, Hsieh HY, et al. Polytrauma Defined by the New Berlin Definition: A Validation Test Based on Propensity-Score Matching Approach. Int J Environ Res Public Health. 2017 Sep 11;14(9):1045. doi: 10.3390/ijerph14091045.[CROSSREF]

    9. Wood D, Bruce A. Damage control orthopaedics. Surgery. 2015;33(6):248-50.[CROSSREF]

    10. Coccolini F, Stahel PF, Montori G, Biffl W, Horer TM, Catena F, et al. Pelvic trauma: WSES classification and guidelines. World J Emerg Surg [Internet]. 2017;12(1):1–18. doi:10.1186/s13017-017-0117-6.[CROSSREF]

    11. Halawi MJ. Pelvic ring injuries: Emergency assessment and management. Journal of clinical orthopaedics and trauma. [Internet]. 2015 Dec 1;6(4):252-8. Dostupno na: http://dx.doi.org/10.1016/j.jcot.2015.08.002[HTTP]

    12. Wijffels DJ, Verbeek DO, Ponsen KJ, Carel Goslings J, van Delden OM. Imaging and Endovascular Treatment of Bleeding Pelvic Fractures: Review Article. Cardiovasc Intervent Radiol. 2019 Jan;42(1):10-8. doi: 10.1007/s00270-018-2071-4.[CROSSREF]

    13. Mejia D, Parra MW, Ordoñez CA, Padilla N, Caicedo Y, Pereira Warr S, et al. Hemodynamically unstable pelvic fracture: A damage control surgical algorithm that fits your reality. Colomb Med (Cali). 2020 Dec 30;51(4):e4214510. doi: 10.25100/cm.v51i4.4510.[CROSSREF]

    14. Halawi MJ. ScienceDirect Pelvic ring injuries: Surgical management and long-term outcomes. J Clin Orthop Trauma [Internet]. 2015;7(1):1–6. doi: 10.1016/j.jcot.2015.08.001.[CROSSREF]

    15. Tosounidis TH, Sheikh HQ, Kanakaris NK, Giannoudis PV. The use of external fixators in the definitive stabilisation of the pelvis in polytrauma patients: Safety, efficacy and clinical outcomes. Injury. 2017 Jun;48(6):1139-46. doi: 10.1016/j.injury.2017.03.033.[CROSSREF]

    16. Gänsslen A, Hildebrand F, Pohlemann T. Management of hemodynamic unstable patients "in extremis" with pelvic ring fractures. Acta Chir Orthop Traumatol Cech. 2012;79(3):193-202. PMID: 22840950.

    17. Smith WR, Moore EE, Osborn P, Agudelo JF, Morgan SJ, Parekh AA, et al. Retroperitoneal packing as a resuscitation technique for hemodynamically unstable patients with pelvic fractures: report of two representative cases and a description of technique. J Trauma. 2005 Dec;59(6):1510-4. doi: 10.1097/01. ta.0000197330.81352.94.[CROSSREF]

    18. Burlew CC, Moore EE, Smith WR, Johnson JL, Biffl WL, Barnett CC, et al. Preperitoneal pelvic packing/external fixation with secondary angioembolization: optimal care for life-threatening hemorrhage from unstable pelvic fractures. J Am Coll Surg. 2011 Apr;212(4):628-35; discussion 635-7. doi: 10.1016/j.jamcollsurg.2010.12.020.[CROSSREF]

    19. Wong JM, Bucknill A. Fractures of the pelvic ring. Injury. 2017 Apr 1;48(4):795-802.[CROSSREF]

    20. Moore LJ, Martin CD, Harvin JA, Wade CE, Holcomb JB. Resuscitative endovascular balloon occlusion of the aorta for control of noncompressible truncal hemorrhage in the abdomen and pelvis. Am J Surg. 2016 Dec;212(6):1222-30. doi: 10.1016/j.amjsurg.2016.09.027.[CROSSREF]

    21. Elias K, Engelhardt M. „Resuscitative endovascular balloon occlusion of the aorta“ : Überbrückende Maßnahme bis zur operativen Versorgung [Resuscitative endovascular balloon occlusion of the aorta : Bridge to surgery]. Unfallchirurg. 2018 Jul;121(7):537-43. German. doi: 10.1007/s00113-018-0503-x.[CROSSREF]

    22. Ribeiro Junior MAF, Feng CYD, Nguyen ATM, Rodrigues VC, Bechara GEK, de-Moura RR, et al. The complications associated with Resuscitative Endovascular Balloon Occlusion of the Aorta (REBOA). World J Emerg Surg. 2018 May 11;13:20. doi: 10.1186/s13017-018-0181-6.[CROSSREF]

    23. Johnson NL, Wade CE, Fox EE, Meyer DE, Fox CJ, Moore EE, et al.; Emergent Truncal Hemorrhage Control Study Group. Determination of optimal deployment strategy for REBOA in patients with non-compressible hemorrhage below the diaphragm. Trauma Surg Acute Care Open. 2021 Feb 23;6(1):e000660. doi: 10.1136/tsaco-2020-000660.[CROSSREF]

    24. Pape HC, Giannoudis P, Krettek C. The timing of fracture treatment in polytrauma patients: relevance of damage control orthopedic surgery. Am J Surg. 2002 Jun;183(6):622-9. doi: 10.1016/s0002-9610(02)00865-6.[CROSSREF]

    25. Behrman SW, Fabian TC, Kudsk KA, Taylor JC. Improved outcome with femur fractures: early vs. delayed fixation. J Trauma. 1990 Jul;30(7):792-7; discussion 797-8. doi: 10.1097/00005373-199007000-00005.[CROSSREF]

    26. Giannoudis PV, Smith RM, Bellamy MC, Morrison JF, Dickson RA, Guillou PJ. Stimulation of the inflammatory system by reamed and unreamed nailing of femoral fractures. An analysis of the second hit. J Bone Joint Surg Br. 1999 Mar;81(2):356-61. doi: 10.1302/0301-620x.81b2.8988.[CROSSREF]

    27. Henry SM, Tornetta P 3rd, Scalea TM. Damage control for devastating pelvic and extremity injuries. Surg Clin North Am. 1997 Aug;77(4):879-95. doi: 10.1016/s0039-6109(05)70591-0.[CROSSREF]

    28. Tuttle MS, Smith WR, Williams AE, Agudelo JF, Hartshorn CJ, Moore EE, et al. Safety and efficacy of damage control external fixation versus early definitive stabilization for femoral shaft fractures in the multiple-injured patient. J Trauma. 2009 Sep;67(3):602-5. doi: 10.1097/TA.0b013e3181aa21c0.[CROSSREF]

    29. Waydhas C, Nast-Kolb D, Trupka A, Zettl R, Kick M, Wiesholler J, et al. Posttraumatic inflammatory response, secondary operations, and late multiple organ failure. J Trauma. 1996 Apr;40(4):624-30; discussion 630-1. doi: 10.1097/00005373-199604000-00018.[CROSSREF]

    30. Staub NC. Pulmonary edema. Physiol Rev. 1974 Jul;54(3):678-811. doi: 10.1152/physrev.1974.54.3.678.[CROSSREF]

    31. Pape H, Stalp M, v Griensven M, Weinberg A, Dahlweit M, Tscherne H. Optimaler Zeitpunkt der Sekundäroperation bei Polytrauma. Eine Evaluation an 4,314 Schwerverletzten [Optimal timing for secondary surgery in polytrauma patients: an evaluation of 4,314 serious-injury cases]. Chirurg. 1999 Nov;70(11):1287-93. German. doi: 10.1007/s001040050781.[CROSSREF]

    32. Gordon WT, Fleming ME, Johnson AE, Gurney J, Shackelford S, Stockinger ZT. Pelvic Fracture Care. Mil Med. 2018 Sep 1;183(suppl_2):115-7. doi: 10.1093/milmed/usy111.[CROSSREF]

    33. Devaney GL, Bulman J, King KL, Balogh ZJ. Time to definitive fixation of pelvic and acetabular fractures. J Trauma Acute Care Surg. 2020 Oct;89(4):730- 5. doi: 10.1097/TA.0000000000002860.[CROSSREF]


LITERATURA

1. Schmal H, Markmiller M, Mehlhorn AT, Sudkamp NP. Epidemiology and outcome of complex pelvic injury. Acta Orthop Belg. 2005 Feb;71(1):41-7. PMID: 15792206.[HTTP]

2. Tseng IC, Chen IJ, Chou YC, Hsu YH, Yu YH. Predictors of Acute Mortality After Open Pelvic Fracture: Experience From 37 Patients From A Level I Trauma Center. World J Surg. 2020 Nov;44(11):3737-42. doi: 10.1007/s00268-020-05675-z.[CROSSREF]

3. Incagnoli P, Puidupin A, Ausset S, Beregi JP, Bessereau J, Bobbia X, et al. Early management of severe pelvic injury (first 24 hours). Anaesth Crit Care Pain Med. 2019 Apr;38(2):199-207. doi: 10.1016/j.accpm.2018.12.003.[CROSSREF]

4. Cheng M, Cheung MT, Lee KY, Lee KB, Chan SC, Wu AC, et al. Improvement in institutional protocols leads to decreased mortality in patients with haemodynamically unstable pelvic fractures. Emerg Med J. 2015 Mar;32(3):214- 20. doi: 10.1136/emermed-2012-202009.[CROSSREF]

5. Giannoudis PV, Pape HC. Damage control orthopaedics in unstable pelvic ring injuries. Injury. 2004 Jul;35(7):671-7. doi: 10.1016/j.injury.2004.03.003.[CROSSREF]

6. Balogh Z, Caldwell E, Heetveld M, D'Amours S, Schlaphoff G, Harris I, et al. Institutional practice guidelines on management of pelvic fracture-related hemodynamic instability: do they make a difference? J Trauma. 2005 Apr;58(4):778-82. doi: 10.1097/01.ta.0000158251.40760.b2.[CROSSREF]

7. Heetveld MJ, Harris I, Schlaphoff G, Sugrue M. Guidelines for the management of haemodynamically unstable pelvic fracture patients. ANZ J Surg. 2004 Jul;74(7):520-9. doi: 10.1111/j.1445-2197.2004.03074.x.[CROSSREF]

8. Rau CS, Wu SC, Kuo PJ, Chen YC, Chien PC, Hsieh HY, et al. Polytrauma Defined by the New Berlin Definition: A Validation Test Based on Propensity-Score Matching Approach. Int J Environ Res Public Health. 2017 Sep 11;14(9):1045. doi: 10.3390/ijerph14091045.[CROSSREF]

9. Wood D, Bruce A. Damage control orthopaedics. Surgery. 2015;33(6):248-50.[CROSSREF]

10. Coccolini F, Stahel PF, Montori G, Biffl W, Horer TM, Catena F, et al. Pelvic trauma: WSES classification and guidelines. World J Emerg Surg [Internet]. 2017;12(1):1–18. doi:10.1186/s13017-017-0117-6.[CROSSREF]

11. Halawi MJ. Pelvic ring injuries: Emergency assessment and management. Journal of clinical orthopaedics and trauma. [Internet]. 2015 Dec 1;6(4):252-8. Dostupno na: http://dx.doi.org/10.1016/j.jcot.2015.08.002[HTTP]

12. Wijffels DJ, Verbeek DO, Ponsen KJ, Carel Goslings J, van Delden OM. Imaging and Endovascular Treatment of Bleeding Pelvic Fractures: Review Article. Cardiovasc Intervent Radiol. 2019 Jan;42(1):10-8. doi: 10.1007/s00270-018-2071-4.[CROSSREF]

13. Mejia D, Parra MW, Ordoñez CA, Padilla N, Caicedo Y, Pereira Warr S, et al. Hemodynamically unstable pelvic fracture: A damage control surgical algorithm that fits your reality. Colomb Med (Cali). 2020 Dec 30;51(4):e4214510. doi: 10.25100/cm.v51i4.4510.[CROSSREF]

14. Halawi MJ. ScienceDirect Pelvic ring injuries: Surgical management and long-term outcomes. J Clin Orthop Trauma [Internet]. 2015;7(1):1–6. doi: 10.1016/j.jcot.2015.08.001.[CROSSREF]

15. Tosounidis TH, Sheikh HQ, Kanakaris NK, Giannoudis PV. The use of external fixators in the definitive stabilisation of the pelvis in polytrauma patients: Safety, efficacy and clinical outcomes. Injury. 2017 Jun;48(6):1139-46. doi: 10.1016/j.injury.2017.03.033.[CROSSREF]

16. Gänsslen A, Hildebrand F, Pohlemann T. Management of hemodynamic unstable patients "in extremis" with pelvic ring fractures. Acta Chir Orthop Traumatol Cech. 2012;79(3):193-202. PMID: 22840950.

17. Smith WR, Moore EE, Osborn P, Agudelo JF, Morgan SJ, Parekh AA, et al. Retroperitoneal packing as a resuscitation technique for hemodynamically unstable patients with pelvic fractures: report of two representative cases and a description of technique. J Trauma. 2005 Dec;59(6):1510-4. doi: 10.1097/01. ta.0000197330.81352.94.[CROSSREF]

18. Burlew CC, Moore EE, Smith WR, Johnson JL, Biffl WL, Barnett CC, et al. Preperitoneal pelvic packing/external fixation with secondary angioembolization: optimal care for life-threatening hemorrhage from unstable pelvic fractures. J Am Coll Surg. 2011 Apr;212(4):628-35; discussion 635-7. doi: 10.1016/j.jamcollsurg.2010.12.020.[CROSSREF]

19. Wong JM, Bucknill A. Fractures of the pelvic ring. Injury. 2017 Apr 1;48(4):795-802.[CROSSREF]

20. Moore LJ, Martin CD, Harvin JA, Wade CE, Holcomb JB. Resuscitative endovascular balloon occlusion of the aorta for control of noncompressible truncal hemorrhage in the abdomen and pelvis. Am J Surg. 2016 Dec;212(6):1222-30. doi: 10.1016/j.amjsurg.2016.09.027.[CROSSREF]

21. Elias K, Engelhardt M. „Resuscitative endovascular balloon occlusion of the aorta“ : Überbrückende Maßnahme bis zur operativen Versorgung [Resuscitative endovascular balloon occlusion of the aorta : Bridge to surgery]. Unfallchirurg. 2018 Jul;121(7):537-43. German. doi: 10.1007/s00113-018-0503-x.[CROSSREF]

22. Ribeiro Junior MAF, Feng CYD, Nguyen ATM, Rodrigues VC, Bechara GEK, de-Moura RR, et al. The complications associated with Resuscitative Endovascular Balloon Occlusion of the Aorta (REBOA). World J Emerg Surg. 2018 May 11;13:20. doi: 10.1186/s13017-018-0181-6.[CROSSREF]

23. Johnson NL, Wade CE, Fox EE, Meyer DE, Fox CJ, Moore EE, et al.; Emergent Truncal Hemorrhage Control Study Group. Determination of optimal deployment strategy for REBOA in patients with non-compressible hemorrhage below the diaphragm. Trauma Surg Acute Care Open. 2021 Feb 23;6(1):e000660. doi: 10.1136/tsaco-2020-000660.[CROSSREF]

24. Pape HC, Giannoudis P, Krettek C. The timing of fracture treatment in polytrauma patients: relevance of damage control orthopedic surgery. Am J Surg. 2002 Jun;183(6):622-9. doi: 10.1016/s0002-9610(02)00865-6.[CROSSREF]

25. Behrman SW, Fabian TC, Kudsk KA, Taylor JC. Improved outcome with femur fractures: early vs. delayed fixation. J Trauma. 1990 Jul;30(7):792-7; discussion 797-8. doi: 10.1097/00005373-199007000-00005.[CROSSREF]

26. Giannoudis PV, Smith RM, Bellamy MC, Morrison JF, Dickson RA, Guillou PJ. Stimulation of the inflammatory system by reamed and unreamed nailing of femoral fractures. An analysis of the second hit. J Bone Joint Surg Br. 1999 Mar;81(2):356-61. doi: 10.1302/0301-620x.81b2.8988.[CROSSREF]

27. Henry SM, Tornetta P 3rd, Scalea TM. Damage control for devastating pelvic and extremity injuries. Surg Clin North Am. 1997 Aug;77(4):879-95. doi: 10.1016/s0039-6109(05)70591-0.[CROSSREF]

28. Tuttle MS, Smith WR, Williams AE, Agudelo JF, Hartshorn CJ, Moore EE, et al. Safety and efficacy of damage control external fixation versus early definitive stabilization for femoral shaft fractures in the multiple-injured patient. J Trauma. 2009 Sep;67(3):602-5. doi: 10.1097/TA.0b013e3181aa21c0.[CROSSREF]

29. Waydhas C, Nast-Kolb D, Trupka A, Zettl R, Kick M, Wiesholler J, et al. Posttraumatic inflammatory response, secondary operations, and late multiple organ failure. J Trauma. 1996 Apr;40(4):624-30; discussion 630-1. doi: 10.1097/00005373-199604000-00018.[CROSSREF]

30. Staub NC. Pulmonary edema. Physiol Rev. 1974 Jul;54(3):678-811. doi: 10.1152/physrev.1974.54.3.678.[CROSSREF]

31. Pape H, Stalp M, v Griensven M, Weinberg A, Dahlweit M, Tscherne H. Optimaler Zeitpunkt der Sekundäroperation bei Polytrauma. Eine Evaluation an 4,314 Schwerverletzten [Optimal timing for secondary surgery in polytrauma patients: an evaluation of 4,314 serious-injury cases]. Chirurg. 1999 Nov;70(11):1287-93. German. doi: 10.1007/s001040050781.[CROSSREF]

32. Gordon WT, Fleming ME, Johnson AE, Gurney J, Shackelford S, Stockinger ZT. Pelvic Fracture Care. Mil Med. 2018 Sep 1;183(suppl_2):115-7. doi: 10.1093/milmed/usy111.[CROSSREF]

33. Devaney GL, Bulman J, King KL, Balogh ZJ. Time to definitive fixation of pelvic and acetabular fractures. J Trauma Acute Care Surg. 2020 Oct;89(4):730- 5. doi: 10.1097/TA.0000000000002860.[CROSSREF]

1. Schmal H, Markmiller M, Mehlhorn AT, Sudkamp NP. Epidemiology and outcome of complex pelvic injury. Acta Orthop Belg. 2005 Feb;71(1):41-7. PMID: 15792206.[HTTP]

2. Tseng IC, Chen IJ, Chou YC, Hsu YH, Yu YH. Predictors of Acute Mortality After Open Pelvic Fracture: Experience From 37 Patients From A Level I Trauma Center. World J Surg. 2020 Nov;44(11):3737-42. doi: 10.1007/s00268-020-05675-z.[CROSSREF]

3. Incagnoli P, Puidupin A, Ausset S, Beregi JP, Bessereau J, Bobbia X, et al. Early management of severe pelvic injury (first 24 hours). Anaesth Crit Care Pain Med. 2019 Apr;38(2):199-207. doi: 10.1016/j.accpm.2018.12.003.[CROSSREF]

4. Cheng M, Cheung MT, Lee KY, Lee KB, Chan SC, Wu AC, et al. Improvement in institutional protocols leads to decreased mortality in patients with haemodynamically unstable pelvic fractures. Emerg Med J. 2015 Mar;32(3):214- 20. doi: 10.1136/emermed-2012-202009.[CROSSREF]

5. Giannoudis PV, Pape HC. Damage control orthopaedics in unstable pelvic ring injuries. Injury. 2004 Jul;35(7):671-7. doi: 10.1016/j.injury.2004.03.003.[CROSSREF]

6. Balogh Z, Caldwell E, Heetveld M, D'Amours S, Schlaphoff G, Harris I, et al. Institutional practice guidelines on management of pelvic fracture-related hemodynamic instability: do they make a difference? J Trauma. 2005 Apr;58(4):778-82. doi: 10.1097/01.ta.0000158251.40760.b2.[CROSSREF]

7. Heetveld MJ, Harris I, Schlaphoff G, Sugrue M. Guidelines for the management of haemodynamically unstable pelvic fracture patients. ANZ J Surg. 2004 Jul;74(7):520-9. doi: 10.1111/j.1445-2197.2004.03074.x.[CROSSREF]

8. Rau CS, Wu SC, Kuo PJ, Chen YC, Chien PC, Hsieh HY, et al. Polytrauma Defined by the New Berlin Definition: A Validation Test Based on Propensity-Score Matching Approach. Int J Environ Res Public Health. 2017 Sep 11;14(9):1045. doi: 10.3390/ijerph14091045.[CROSSREF]

9. Wood D, Bruce A. Damage control orthopaedics. Surgery. 2015;33(6):248-50.[CROSSREF]

10. Coccolini F, Stahel PF, Montori G, Biffl W, Horer TM, Catena F, et al. Pelvic trauma: WSES classification and guidelines. World J Emerg Surg [Internet]. 2017;12(1):1–18. doi:10.1186/s13017-017-0117-6.[CROSSREF]

11. Halawi MJ. Pelvic ring injuries: Emergency assessment and management. Journal of clinical orthopaedics and trauma. [Internet]. 2015 Dec 1;6(4):252-8. Dostupno na: http://dx.doi.org/10.1016/j.jcot.2015.08.002[HTTP]

12. Wijffels DJ, Verbeek DO, Ponsen KJ, Carel Goslings J, van Delden OM. Imaging and Endovascular Treatment of Bleeding Pelvic Fractures: Review Article. Cardiovasc Intervent Radiol. 2019 Jan;42(1):10-8. doi: 10.1007/s00270-018-2071-4.[CROSSREF]

13. Mejia D, Parra MW, Ordoñez CA, Padilla N, Caicedo Y, Pereira Warr S, et al. Hemodynamically unstable pelvic fracture: A damage control surgical algorithm that fits your reality. Colomb Med (Cali). 2020 Dec 30;51(4):e4214510. doi: 10.25100/cm.v51i4.4510.[CROSSREF]

14. Halawi MJ. ScienceDirect Pelvic ring injuries: Surgical management and long-term outcomes. J Clin Orthop Trauma [Internet]. 2015;7(1):1–6. doi: 10.1016/j.jcot.2015.08.001.[CROSSREF]

15. Tosounidis TH, Sheikh HQ, Kanakaris NK, Giannoudis PV. The use of external fixators in the definitive stabilisation of the pelvis in polytrauma patients: Safety, efficacy and clinical outcomes. Injury. 2017 Jun;48(6):1139-46. doi: 10.1016/j.injury.2017.03.033.[CROSSREF]

16. Gänsslen A, Hildebrand F, Pohlemann T. Management of hemodynamic unstable patients "in extremis" with pelvic ring fractures. Acta Chir Orthop Traumatol Cech. 2012;79(3):193-202. PMID: 22840950.

17. Smith WR, Moore EE, Osborn P, Agudelo JF, Morgan SJ, Parekh AA, et al. Retroperitoneal packing as a resuscitation technique for hemodynamically unstable patients with pelvic fractures: report of two representative cases and a description of technique. J Trauma. 2005 Dec;59(6):1510-4. doi: 10.1097/01. ta.0000197330.81352.94.[CROSSREF]

18. Burlew CC, Moore EE, Smith WR, Johnson JL, Biffl WL, Barnett CC, et al. Preperitoneal pelvic packing/external fixation with secondary angioembolization: optimal care for life-threatening hemorrhage from unstable pelvic fractures. J Am Coll Surg. 2011 Apr;212(4):628-35; discussion 635-7. doi: 10.1016/j.jamcollsurg.2010.12.020.[CROSSREF]

19. Wong JM, Bucknill A. Fractures of the pelvic ring. Injury. 2017 Apr 1;48(4):795-802.[CROSSREF]

20. Moore LJ, Martin CD, Harvin JA, Wade CE, Holcomb JB. Resuscitative endovascular balloon occlusion of the aorta for control of noncompressible truncal hemorrhage in the abdomen and pelvis. Am J Surg. 2016 Dec;212(6):1222-30. doi: 10.1016/j.amjsurg.2016.09.027.[CROSSREF]

21. Elias K, Engelhardt M. „Resuscitative endovascular balloon occlusion of the aorta“ : Überbrückende Maßnahme bis zur operativen Versorgung [Resuscitative endovascular balloon occlusion of the aorta : Bridge to surgery]. Unfallchirurg. 2018 Jul;121(7):537-43. German. doi: 10.1007/s00113-018-0503-x.[CROSSREF]

22. Ribeiro Junior MAF, Feng CYD, Nguyen ATM, Rodrigues VC, Bechara GEK, de-Moura RR, et al. The complications associated with Resuscitative Endovascular Balloon Occlusion of the Aorta (REBOA). World J Emerg Surg. 2018 May 11;13:20. doi: 10.1186/s13017-018-0181-6.[CROSSREF]

23. Johnson NL, Wade CE, Fox EE, Meyer DE, Fox CJ, Moore EE, et al.; Emergent Truncal Hemorrhage Control Study Group. Determination of optimal deployment strategy for REBOA in patients with non-compressible hemorrhage below the diaphragm. Trauma Surg Acute Care Open. 2021 Feb 23;6(1):e000660. doi: 10.1136/tsaco-2020-000660.[CROSSREF]

24. Pape HC, Giannoudis P, Krettek C. The timing of fracture treatment in polytrauma patients: relevance of damage control orthopedic surgery. Am J Surg. 2002 Jun;183(6):622-9. doi: 10.1016/s0002-9610(02)00865-6.[CROSSREF]

25. Behrman SW, Fabian TC, Kudsk KA, Taylor JC. Improved outcome with femur fractures: early vs. delayed fixation. J Trauma. 1990 Jul;30(7):792-7; discussion 797-8. doi: 10.1097/00005373-199007000-00005.[CROSSREF]

26. Giannoudis PV, Smith RM, Bellamy MC, Morrison JF, Dickson RA, Guillou PJ. Stimulation of the inflammatory system by reamed and unreamed nailing of femoral fractures. An analysis of the second hit. J Bone Joint Surg Br. 1999 Mar;81(2):356-61. doi: 10.1302/0301-620x.81b2.8988.[CROSSREF]

27. Henry SM, Tornetta P 3rd, Scalea TM. Damage control for devastating pelvic and extremity injuries. Surg Clin North Am. 1997 Aug;77(4):879-95. doi: 10.1016/s0039-6109(05)70591-0.[CROSSREF]

28. Tuttle MS, Smith WR, Williams AE, Agudelo JF, Hartshorn CJ, Moore EE, et al. Safety and efficacy of damage control external fixation versus early definitive stabilization for femoral shaft fractures in the multiple-injured patient. J Trauma. 2009 Sep;67(3):602-5. doi: 10.1097/TA.0b013e3181aa21c0.[CROSSREF]

29. Waydhas C, Nast-Kolb D, Trupka A, Zettl R, Kick M, Wiesholler J, et al. Posttraumatic inflammatory response, secondary operations, and late multiple organ failure. J Trauma. 1996 Apr;40(4):624-30; discussion 630-1. doi: 10.1097/00005373-199604000-00018.[CROSSREF]

30. Staub NC. Pulmonary edema. Physiol Rev. 1974 Jul;54(3):678-811. doi: 10.1152/physrev.1974.54.3.678.[CROSSREF]

31. Pape H, Stalp M, v Griensven M, Weinberg A, Dahlweit M, Tscherne H. Optimaler Zeitpunkt der Sekundäroperation bei Polytrauma. Eine Evaluation an 4,314 Schwerverletzten [Optimal timing for secondary surgery in polytrauma patients: an evaluation of 4,314 serious-injury cases]. Chirurg. 1999 Nov;70(11):1287-93. German. doi: 10.1007/s001040050781.[CROSSREF]

32. Gordon WT, Fleming ME, Johnson AE, Gurney J, Shackelford S, Stockinger ZT. Pelvic Fracture Care. Mil Med. 2018 Sep 1;183(suppl_2):115-7. doi: 10.1093/milmed/usy111.[CROSSREF]

33. Devaney GL, Bulman J, King KL, Balogh ZJ. Time to definitive fixation of pelvic and acetabular fractures. J Trauma Acute Care Surg. 2020 Oct;89(4):730- 5. doi: 10.1097/TA.0000000000002860.[CROSSREF]


© Sva prava zadržana. Lekarska komora Srbije.

Skoči na vrh