Skip to main content
  • Trg Nikole Pašića br. 7, sprat IV, 11000 Beograd
  • info@smj.rs

logo bez bolda opt

Zaostavština prof. Dr Smilje Kostić-Joksić u legatu Dr Aleksandra Kostića u Grockoj

ZAOSTAVŠTINA PROF. DR SMILJE KOSTIĆ-JOKSIĆ U LEGATU DR ALEKSANDRA KOSTIĆA U GROCKOJ

U svetlu aktuelne pandemije, tokom 2020. godine, čulo se mišljenje dela stručne javnosti da je smrtnost od virusa Kovid-19 manja u zemljama u kojima se primenjuje BCG vakcina, u odnosu na države gde se ova imunizacija nije sprovodila ili je obustavljena u proteklim decenijama. Isticana je i mogućnost da BCG vakcina ima tzv. nespecifične korisne efekte, odnosno da delom štiti i od drugih bolesti, a ne samo od tuberkuloze za koju je proizvedena. Republika Srbija je bila među zemljama koje su se posle Drugog svetskog rata intenzivno podvrgle ovoj preventivi, a lekarka koja je dala nemerljiv doprinos u njenoj primeni na jugoslovenskim prostorima odlikovana je Legijom časti. Šira javnost je tek tokom 2020. godine saznala da je reč o dr Smilji Kostić-Joksić, čuvenom pedijatru, profesorki Medicinskog fakulteta u Beogradu, naučnici, supruzi poznatog i svestranog naučnika, osnivača Instituta za histologiju i embriologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, prof. dr Aleksandra Đ. Kostića, i majci proslavljenog kompozitora i gastronoma Vojislava Vokija Kostića [1].

f01

Fotografija 1. Dr Smilja Kostić-Joksić, 1939. (Arhiva Centra za kulturu Grocka)

Podsećanje na značaj i delovanje dr Smilje Kostić- -Joksić doneo je rad na zaostavštini njenog supruga i izlaganju zbirke iz nekadašnjeg Zavičajnog muzeja Grocke. Porodicu Kostić sa Grockom, starom varoši kraj Dunava, povezuju njihov letnjikovac u Dubočaju, ali i zbirka arheoloških i paleontoloških artefakata, koju je profesor Kostić vremenom sačinio, a zatim i poklonio Opštini Grocka [2]. U pitanju su vredni nalazi sa njegovog imanja, koje je, ispostavilo se, značajan arheološki lokalitet [2,3,4].

 Aleksandar Kostić se u Grockoj obreo po prvi put u Velikom ratu:

Sa izuzetnim uzbuđenjem se sećam da sam s Grockom prvi put došao u vezu pre 63 godine, u početku I svetskog rata, prilikom velike nemačke ofanzive, kada sam bio određen za trupnog lekara VII pešadijskog puka sa sedištem u Grockoj. Tada su se na priobalnom grebenu u Dubočaju nalazili naši odbrambeni rovovi koji su neprijatelju sprečavali prelaz preko Gročanskih ada, ne sluteći da će taj strateški greben kasnije otkriti neočekivane tragove neobično dragocene praistorijske prošlosti [2].

Tragom uspomena na lepotu prirode u Grockoj, dobro upamćene tokom borbi, iznova očaran pastoralnim krajolikom sa širokim pogledom na Dunav, Aleksandar Kostić je od porodice Garašanin, 1931. godine, kupio vinograd [5] i započeo da gradi kuću u Dubočaju, skrivajući to od supruge.

... sudbina me je opet dovela na Dubočajski greben, gde sam, ovoga puta, na njemu stekao kutak zemljišta za odmor, sazidavši na njemu letnjikovac u kome sam napisao najveći deo svojih knjiga [2].

Odlučio je da za godišnjicu braka priredi posebno iznenađenje svojoj supruzi dr Smilji Kostić-Joksić. Mnogo godina kasnije, sin Voki Kostić je zabeležio rado prepričavani događaj:

Majka Smilja sa ushićenjem se vazda prisećala, kako ju je otac poveo brodom na izlet u Grocku. Šetajući se vinogradima, voćnjacima, cvetnim poljanama, prošli su pored usamljene, novosagrađene kuće. Ona ga upita: „Bože Aleksandre, čija li je ova lepa kuća?”. A otac će: „Tvoja, Smiljo”, predajući joj ključ uvezan mašnicom! [1].

Gradeći letnjikovac, Aleksandar Kostić je prilikom zemljanih radova otkrio važno arheološko nalazište [2]. Tokom više decenija, profesor Kostić je formirao bogatu i raznovrsnu zbirku koja sadrži značajne paleontološke nalaze i obuhvata arheološki period od neolitske starčevačke kulture do novog veka. Nakon evidentiranja i iskopavanja, iniciranih od strane prof. Kostića, arheološki lokalitet Dubočaj je identifikovan kao Mutatio ad sextum militare [3,4,6]. Prema rimskim itinererima, nalazio se na šestoj rimskoj milji od Tricornium-a (Ritopek), sa kojim je služio kao zaštita puta Singidunum – Viminacium. U Dubočaju je otkrivena prva antička villa rustica u Srbiji, kao i rimska vlastelinska grobnica, a ovi nalazi su od velikog značaja za izučavanje ekonomskih i političkih zbivanja na širem području Singidunum-a [6]. Dr Kostić je svoju zbirku artefakata, u vidu poklona,1978. godine zaveštao beogradskoj opštini Grocka, sa željom da bude izložena kao „podsticaj za dalja istraživanja” [1,2]. Nakon Kostićeve smrti, 1983. godine, Vojislav Voki Kostić je kao prilog zbirci poklonio Opštini Grocka biblioteku i brojne lične predmete svoga oca, formirajući Legat [7].

Dubočajska zbirka Aleksandra Kostića je isprva izložena 1982. godine, u Rančićevoj kući u Grockoj1 , pod nazivom – Zavičajni muzej Grocke, u saradnji sa Narodnim muzejom i opštinom Grocka [6,9,10]. Potom je, zbog učestalih kadrovskih i institucionalnih promena 80-tih [9] i 90-tih godina 20. veka, i zbog neadekvatnog održavanja objekta, privremeno povučena 2001. godine i – zaboravljena [1,11,12,13].2 Međutim, Centar za kulturu Grocka je, 2015. godine, inicirao reviziju i izlaganje sačuvane zaostavštine prof. Kostića, za šta se uskoro ukazala prilika tokom obnove prostorne kulturno-istorijske celine Gročanska čaršija3 . Podrškom Opštine Grocka, u okviru stare Čaršije, 2016. godine, sprovedena je obnova i adaptacija Biblioteke „Ilija Garašanin”4 , kako bi se u holu objekta formirao namenski prostor – galerija, u kojoj će biti izložena stalna postavka [7]. Ugovorom sa Opštinom Grocka, Centar za kulturu Grocka je i zvanično ovlašćen za staranje o Legatu, uz saradnju sa Muzejom grada Beograda, kao nadležnom institucijom [14,15]. U okviru manifestacije „Dani evropske baštine”, 4. oktobra 2018. godine, Legat dr Aleksandra Kostića je svečano otvoren u novoformiranoj galeriji u Biblioteci „Ilija Garašanin”, a Grocka je dobila muzejsku postavku artefakata koji svedoče o njenom vekovnom trajanju, uz podsećanje na značajne ličnosti domaće medicine, kulture i istorije koji su je omogućili [7].

 f02

Fotografija 2. Legat dr Aleksandra Kostića u Grockoj (Fotografija: Danica Trajković)

 Tokom rada na evidentiranju i obradi materijala iz zaostavštine dr Kostića, članovi popisne komisije i autori postavke iz redova Centra za kulturu Grocka, Muzeja Grada Beograda i Centra za urbani razvoj5 , došli su do mnogih značajnih saznanja o ličnosti i delu znamenitog naučnika6 , o pojedinim dragocenim eksponatima, ali i o ličnosti i značaju njegove supruge. Ispostavilo se da je Vojislav Voki Kostić zbirku upotpunio ne samo očevom, već i nevelikom majčinom zaostavštinom.

Prof. dr Smilja Kostić-Joksić je bila članica Pedijatrijskog društva u Parizu, počasna članica Udruženja pneumoftiziologa Jugoslavije, počasna članica Srpskog lekarskog društva, odlikovana je Legijom časti, a Medicinski fakultet joj je dodelio Zlatnu plaketu za naročite zasluge za rad i razvoj Fakulteta [19]. Iako je bila ugledni pedijatar, cenjen naučni radnik, profesor na Katedri pedijatrije Medicinskog fakulteta, šef prvog Dečjeg dispanzera u Beogradu u okviru Dečje klinike, osnivač Savetovališta za odojčad, autor brojnih stručnih i naučnih radova iz oblasti pedijatrije, prva žena docent Medicinskog fakulteta, dr Smilja Kostić-Joksić (1895-1981) je javnosti nedovoljno poznata [20].

Otud je i njena lična zaostavština takođe našla svoje mesto u izložbenoj postavci. U želji da ličnost, zalaganja i doprinos dr Smilje Kostić-Joksić predstave široj javnosti, autori su prilagodili koncept postavke, kako bi njeni malobrojni sačuvani i utoliko dragoceniji predmeti bili izloženi u galeriji Legata njenog znamenitog supruga. U cilju predstavljanja savremenoj publici, tokom 2020. godine je otvorena stranica na Vikipediji sa njenim imenom, a detalji iz života i radne biografije takođe su priređeni u brojnim člancima, prilozima i reportažama, u elektronskim, štampanim i TV medijima [17, 18].

Pokazalo se da je još kako prisutna u sećanju Gročana. Prema svedočenju i zapisima meštana, kada je dr Smilja Kostić-Joksić boravila u Dubočaju, duž strmine puta koji vodi do letnjikovca Kostićevih vijugala su zaprežna volovska kola i taljige roditelja sa bolesnom decom, koju je lečila – besplatno [5]. Upamćena je kao požrtvovana i veoma stručna lekarka, koja je znalački postavljala dijagnoze i sprovodila lečenje i neumorno savetovala majke o zdravstvenoj higijeni i odgajanju potomstva [21,22]. O njenom požrtvovanju i stručnosti bez premca u oblasti dijagnostike zabeležene su crtice i anegdote u delima Vojislava Vokija Kostića, dok su o pojedinim događajima i situacijama posvedočili i njeni nekadašnji pacijenti i studenti, posetioci Legata dr Aleksandra Kostića u Grockoj.

Od zaostavštine dr Smilje Kostić-Joksić, u gročanskom Legatu se nalaze albumi i foto-dokumentacija sa kliničkom slikom tuberkuloze kod dece i odojčadi (potresne fotografije patoloških promena nastalih usled tuberkuloznih procesa), zatim stručni i naučni radovi i separati iz kliničke laboratorijske dijagnostike u Srbiji kao što su: Vaccination au BCG (suites vaccinales),Tuberculosis infantum, Promene u vezi sa BCG vakcinacijom (Beograd, 1950), Dix années d’application de la Vaccination des enfants par le BCG (Beograd, 1939), La réviviscence de la cuti-réaction a la tuberculine au cours d’une infection non spécifique chez un enfant qui a été vaccine au BCG a la naissanc (Pariz, 1937), Tuberkulozna oboljenja kod male dece, sveska 12, (Beograd, 1933), Zaštitno kalemljenje novorođenčadi protiv tuberkuloze; O nicanju zuba, sveska 75 i 76 (Beograd, 1932). Tu je i čuveni Priručnik za majke (Beograd, 1958). Izložen je i njen medicinski pribor – drvena kutija sa iglama i fragmentovanim špricevima, staklena posuda sa špricevima različitih dimenzija, kaseta za sterilizaciju instrumenata. Posebno je zanimljiva lekarska tabla pedijatrijske ordinacije, koja svedoči o postojanju privatne prakse dr Smilje Kostić-Joksić, sredinom prošlog veka. Postavku upotpunjuje njena uramljena portretna fotografija, koju je načinio Aleksandar Kostić 1915. godine.

 f03

Fotografija 3. Lekarska tabla dr Smilje Kostić-Joksić (Arhiva Centra za kulturu Grocka)

 f04

Fotografija 4. Legija časti dr Smilje Kostić-Joksić (Arhiva Centra za kulturu Grocka)

f05

Fotografija 5. Diploma Srpskog lekarskog društva (Arhiva Centra za kulturu Grocka)

Među predmetima koji pripadaju dr Smilji Kostić- -Joksić, zahvaljujući nesebičnom poklonu Legatu od strane naslednika letnjikovca u Dubočaju, sačuvane su, uz porodične fotografije, i drugi lični predmeti bračnog para Kostić, diploma Srpskog lekarskog društva o izboru dr Kostić-Joksić za počasnog člana, 1978. godine, kao i diploma Legije časti iz 1952. godine.5

Takođe, praunuka Tome Vučića-Perišića [21], istakla se i svojom hrabrošću. Smilja Joksić se za vreme Balkanskih ratova (1912 – 1913), kao sedamnaestogodišnja gimnazijalka, dobrovoljno prijavila za bolničarku u Vojnoj bolnici u Beogradu. Završetak borbi dočekala je kao nosilac dva odlikovanja: „Krst Milosrđa” i „Medalja srpskog Crvenog krsta”, a već 1914. godine, početkom prvog svetskog rata, bila je bolničarka u Kragujevcu [19].

Smilja Joksić je rođena 30. decembra 1895. godine u Beogradu, od oca Momčila Joksića, ađutanta Kraljeve garde, i majke Stake Pačić, kao drugorođena u porodici sa sedmoro dece. U Beogradu je pohađala osnovnu i srednju školu i položila ispit zrelosti 1913. godine, nakon čega upisuje studije tehnike [23]. Međutim, u želji da bude lekar otpočinje studije medicine u Lozani školske 1915/16. godine, i nastavlja ih u Francuskoj, u Monpeljeu, gde paralelno radi na Očnoj klinici. Godine 1919., nakon diplomiranja i udaje za kolegu Aleksandra Kostića, prelazi u Strazbur, na Dečiju kliniku kod profesora Rombera, da bi 1921. odbranila doktorsku tezu i stekla titulu doktor medicine. Godine 1922. bračni par Kostić se vraća u Beograd jer je Aleksandar Kostić primio dužnost profesora histologije na novoosnovanom Medicinskom fakultetu.7 Kada je Histološki institut Medicinskog fakulteta u Beogradu dobio svoje prostorije dvadesetih godina prošlog veka, dr Smilja Kostić-Joksić postaje prvi asistent na toj katedri, a zatim, 1925. godine, asistent u tek osnovanoj Pedijatrijskoj klinici, gde osniva Dečji dispanzer i potom postaje šef te službe [19,20,23,24].

Dr Smilja Kostić-Joksić je primenjivala savremene svetske metode u naučnim istraživanjima, nastavi i lekarskoj praksi. Budući da je govorila nemački i francuski jezik, pored pisanja, bavila se i prevođenjem stručne literature. Objavila je preko 120 stručnih i naučnih radova i popularnih pedijatrijskih članaka na srpskom i francuskom jeziku, u domaćim i inostranim stručnim časopisima [19]. Tokom radne karijere, pored zalaganja u nastavi pedijatrije, radila je i kao glavni lekar ambulante Dečje klinike i lekar u Savetovalištu za odojčad, gde je upućivala majke u način nege i ishrane novorođenčadi. Pored rada na istraživanju oboljenja srca i krvnih sudova, primene antibiotika i poremećaja metabolizma i ishrane kod dece [19], krajem dvadesetih godina 20. veka, njeno profesionalno interesovanje se usmerava i fokusira na veliki javnozdravstveni problem – tuberkulozu kod dece, kao i organizaciju njene preventive.8 Posebnu pažnju je posvetila ispitivanju zaštitnog dejstva BCG vakcine i radu na njenoj primeni.9 Ostvareni rezultati pokazali su praktičnu vrednost i neškodljivost tada često osporavane BCG vakcine, i u Pasterovom institutu i dečjim klinikama u Parizu i Stokholmu su ocenjeni kao značajan naučni doprinos [19].

U zvanje docenta na Katedri pedijatrije izabrana je 1939. godine, čime postaje i prva žena docent Medicinskog fakulteta. Početkom II svetskog rata, 1941. godine udaljena je sa Fakulteta, jer je odbila da potpiše „Apel srpskom narodu” [1], da bi dve godine kasnije ipak bila vraćena u službu, gde je u istom zvanju i na istoj dužnosti ostala do kraja rata. Za vanrednog profesora na Katedri pedijatrije izabrana je 1948. godine i postavljena za šefa glavnog odeljenja Dečje klinike u Beogradu [19].

U prvim posleratnim godinama (1945-1948), dr Smilja Kostić-Joksić se svesrdno angažuje u organizovanju lečenja i preventive, radi suzbijanja tuberkuloze kod dece, koja je bila veoma rasprostranjena na prostorima Jugoslavije. Posvećeno se zalagala za iskorenjivanje tuberkuloze primenom vakcine i edukacijom, u čemu je bila poznata i uvažavana u svetskim stručnim okvirima. Zbog postignutih rezultata i izuzetnog zalaganja za primenu BCG vakcine kod odojčadi, predsednik Francuske republike je 1952. godine dr Smilju Kostić-Joksić odlikovao Legijom časti, a tom prilikom joj je u znak posebnog poštovanja darovao i brilijantski broš sa akronimom BCG [1].

Međutim, na domaćem terenu se na pojedine stavove i ponašanje požrtvovane lekarke nije blagonaklono gledalo; dr Smilja Kostić-Joksić se posle oslobođenja nije angažovala ni u jednoj ideološkoj organizaciji, pa je označena kao profesor koji ispoljava neprijateljski stav prema socijalističkoj zajednici [20]. Njeni ideološko-politički stavovi nisu se uklapali u novo društvo, u kome je od intelektualaca, a posebno profesora Univerziteta, tražena saradnja i lojalnost. Treba imati na umu i da je stariji sin bračnog para Kostić, Ivan (Vanja) poginuo u borbama 1943. godine kao pripadnik Ravnogorskog pokreta, dok je mlađi sin Vojislav (Voki) u posleratnim godinama zbog rasturanja propagandnog materijala bio osuđen na 3 godine i zatvoren, ali je pušten posle izdržane jedne godine kazne [1,21].

Ni u narednim godinama se njen stav u pogledu prihvatanja ideoloških matrica i vrednosti socijalističkog društva nije promenio. Univerzitetskim profesorima, smatranim za važne vaspitače komunističke omladine, naročito se zamerala „nelojalnost i neprijateljsko raspoloženje prema novoj socijalističkoj vlasti” [20], pa je od strane komunističke vlasti trpela stalne kritike i pritiske. U listu „Narodni student”, 4.11.1953. godine, tokom kampanje protiv dr Smilje Kostić-Joksić i drugih nepodobnih „reakcionarnih” profesora, pod naslovom „Zašto protestuju studenti medicine: nastavnici moraju biti i vaspitači”, objavljen je članak sa sledećim primedbama, izrečenim na konferenciji Udruženja studenata medicine:

Prof. dr Smilja Kostić-Joksić tendencionalno je objašnjavala porast tuberkuloze kod dece u Jugoslaviji, pogoršanjem životnih uslova posle pobede Revolucije. Ona je na međunarodnim kongresima lekara u privatnom razgovoru i korespondenciji i direktno vređala naše nacionalno dostojanstvo i socijalističko društveno uređenje, što je izazvalo čuđenje čak i stranih naučnika. (U jednom članku u francuskom listu „Kurije” ona radi ličnog isticanja preuveličava svoje zasluge na polju pedijatrije i uopšte ne pominje naučna dostignuća hrvatskih i slovenačkih lekara). Karakteristično je – kako navodi jedan diskutant – da profesor dr. Smilja Kostić u poslednje vreme na ispitima i predavanjima uzgred upozorava i savetuje studente „da se ne mešaju u profesorske poslove i neka radije sede u parku i čitaju neki roman, nego što ih kritikuju”. Ovoj težnji za političkom pasivizacijom studenata nije potreban nikakav komentar [1,24].

Nakon smišljene i koordinisane političke kampanje partijske i studentske organizacije tokom 1953. godine, dr Smilja Kostić-Joksić je i zvanično moralno-politički diskreditovana.10 Sa dužnosti nastavnika na Medicinskom fakultetu, suspendovana je Rešenjem Saveta za prosvetu i kulturu Narodne Republike Srbije i formalno penzionisana 1. juna 1954. godine [19,20]. U posleratnom periodu slično je učinjeno sa grupom profesora Medicinskog fakulteta, među kojima je bio i njen suprug, koji je udaljen sa Fakulteta 1952. godine [1,19,20].

Smilja Joksić i Aleksandar Kostić su od mladih godina bili nerazdvojni, potom životni saputnici i partneri koji su mnoge decenije proveli u međusobnoj podršci i razumevanju. Bračni par se venčao 1919. godine u Monpeljeu (Francuska), a potom i u Nici, u pravoslavnoj Nikolajevskoj crkvi.11 Supružnici su posedovali izuzetnu stručnost, školovali su se u Francuskoj, zajedno su odbili da potpišu „Apel srpskom narodu”, 1941. godine, i bili uklonjeni sa Medicinskog fakulteta – da bi skupa bili vraćeni – i konačno oboje odstranjeni 1952. odnosno 1954. godine. Odlikovani su Legijom časti - francuski predsednik je profesora Kostića zbog doprinosa nauci odlikovao 1940. godine, a 1952. godine, i pedijatra prof. dr Smilju Kostić-Joksić. U tom trenutku, na svetu je postojao samo još jedan bračni par koji je nosio ova visoka odlikovanja – Pjer i Marija Kiri [1]. Kao omaž porodičnoj slozi, među izloženim predmetima u Legatu dr Aleksandra Kostića u Grockoj, nalaze se dva naslova koja govore o međusobnom poštovanju supružnika, ali i o odnosu sina prema ocu. Smilja Kostić-Joksić piše i poklanja 1968. godine svom suprugu za 75-ti rođendan rukopis Osvrt na život i rad prof. dr Aleksandra Đ. Kostića[1]. Nekoliko decenija kasnije, 2004. godine, Vojislav Kostić, na osnovu autentičnih dokumenata, fotografija, rukopisa, dnevnika, filmskih i muzičkih zapisa, objavljuje delo „Život sa neprebolnim bolom u duši (Prof. dr Aleksandar Đ. Kostić 1893-1983)", koje predstavlja detaljan životopis, svedočenje o ličnosti i delu oca, kao i pokušaj da ga otrgne od zaborava.12

Živeli su u zajedištvu 70 godina, dočekavši duboku starost. Nakon udaljavanja sa Medicinskog fakulteta, poslednje tri decenije života dr Smilja Kostić-Joksić posvećuje privatnoj praksi, ujedno pomažući suprugu u pisanju i ostvarivanju istraživačkih poduhvata. O tome postoji zabeleška dr Aleksandra Kostića, koji u predgovoru svog Medicinskog rečnika navodi:

Istorijatu nastajanja ovog rečnika pripadaju i ovi, meni posebno dragi podaci, koje smatram da treba da ovde iznesem s najdubljom poštom. U sređivanju kartoteke, izuzetno važnu ulogu je imala moja supruga Smilja. Njena istrajna i zadivljujuća saradnja, bez predaha i odmora, daleko premaša običnu pomoć i uveliko seže u koautorstvo. Za pravi divovski podvig, koji je ona učinila, dugujem joj najdublju zahvalnost. U ovaj rečnik je utkan deo našeg zajedničkog života. [1,26].

Preminula je 5. juna 1981. godine u Beogradu, u porodičnom stanu u Dositejevoj 1, koji gleda na Narodno pozorište [1,21]. Zahvaljujući nastojanjima sina Vokija Kostića, supružnici počivaju zajedno u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, uz svojevrsni presedan13, gde je prema njihovoj želji na spomen-ploči ispisan tekst [1]:

NERAZDVOJNI ZA ŽIVOTA
NERAZDVOJNI POSLE SMRTI

Pola veka nakon udaljavanja sa Fakulteta i dvadeset godina nakon smrti, Smilja Kostić-Joksić je, 2001. godine, moralno rehabilitovana - i to kao jedina žena u grupi od ukupno trideset i jednog profesora, među kojima je i njen suprug [23]. Na svečanoj sednici Nastavno-naučnog veća Medicinskog fakulteta u Beogradu, doneta je Odluka da se stavljaju van snage „sva rešenja, odluke i naredbe koje se odnose na odstranjivanje profesora sa Medicinskog fakulteta u Beogradu” [1,20,23].

Godine 2018., u okviru obnovljene prostorne kulturno-istorijske celine – Gročanska čaršija, od velikog značaja za Republiku Srbiju [27], u izložbenoj galeriji u Biblioteci „Ilija Garašanin”, predstavljen je javnosti Legat dr Aleksandra Kostića opštine Grocka, gde je, baš kao i u životu, svoje mesto uz znamenitog supruga našla i prof. dr Smilja Kostić-Joksić.

f06

Fotografija 6. Bračni par Kostić, 1939. (Arhiva Centra za kulturu Grocka)


© Sva prava zadržana. Lekarska komora Srbije.

Skoči na vrh