Povodom međunarodnog dana mentalnog zdravlja istraživački tim projekta CoV2Soul.RS iznosi preliminarne podatke o depresivnosti u Srbiji danas

Poštovano uredništvo,

Nacionalno istraživanje psihijatrijskih smetnji u vreme pandemije KOVID-19 infekcije u našoj zemlji (akronim - Cov2Soul.RS; finansirano od strane Fonda za nauku Republike Srbije – www.cov2soul.rs), u koje su uključeni istraživači sa Univerziteta u Beogradu i Novom Sadu, do sada je prikupilo preko 80,0% materijala neophodnog za konačne analize. Ukupno pedeset dvoje obučenih saradnika (lekari, psiholozi, apsolventi medicine) obavili su preko 1.000 dubinskih kliničkih intervjua, obilazeći celu Srbiju, da bi se postigla reprezentativnost uzorka. Pored obavljanja kliničkih intervjua, prikupljani su i drugi podaci - o jačini kovid stres sindroma u našoj populaciji, o zdravlju uopšte, o upotrebi lekova za smirenje, o usamljenosti, o uverenjima oko nastanka i širenja pandemije, o dobrim i lošim stranama aktuelne situacije, o kvalitetu života, o strukturi ličnosti (više o protokolu istraživanja videti u referenci 1, u spisku literature na kraju rada).

Konačne rezultate, koji će po prvi put pokazati učestalost psihijatrijskih poremećaja prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti (MKB-10) u opštoj populaciji Republike Srbije, očekujemo u prvoj polovini 2022. godine. Povodom Međunarodnog dana mentalnog zdravlja, 10. 10. 2021. godine, iznosimo deo preliminarnih podataka - za sada samo o tome koliko smo depresivni u drugoj godini od početka pandemije, upoređujući to sa 2013. i 2019. godinom, kada je istim metodom merena depresivnost opšte populacije (Istraživanje zdravlja stanovništva Srbije je ispitalo preko 10.000 ispitanika starosti 15 i više godina.) [2],[3]. Od značaja je to što može da se napravi direktno poređenje, tj. što je i u CoV2Soul.RS istraživanju, korišćen isti instrument kao i u prethodnim ispitivanjima – Upitnik o zdravlju (engl. Patient Health Questionnaire, PHQ-9) [4]. Ovaj upitnik se koristi širom sveta da bi se merila depresivnost, kao jedan od indikatora opšteg zdravlja, i ima svrhu da proceni intenzitet simptoma, poput: neraspoloženja, pada energije i inicijative, negativnog razmišljanja o sebi, napetosti, nesanice, promena apetita i oscilacija želje za životom, uz napomenu da instrument nije dovoljan da bi se postavila dijagnoza depresivnog poremećaja, već se koristi za početnu orijentaciju, tj. detekciju (engl. screening). Pitanja su fokusirana na smetnje u poslednje dve nedelje (pre ispunjavanja upitnika), a rezultat ukazuje na intenzitet depresivnosti (blaga, umerena, jaka). PHQ rezultat niži od 10 ukazuje da osoba nije depresivna u meri koja bi bila klinički značajna [1],[2],[3], dok rezultat od 10 i više („prag“) je signal da je osobi potreban neki vid podrške – savetovanje, promena stila života, ili psihoterapija, farmakoterapija, dok je u nekim slučajevima potrebno samo oprezno praćenje da ne bi došlo do produbljivanja smetnji.

Prema podacima koje smo obradili, na do sada prikupljenom uzorku od 970 ispitanika iz cele Srbije ispitivanih tokom leta 2021. godine, prosečne starosti od oko 42 godine, procenat osoba sa depresivnošću iznad „praga“ iznosio je 5,7% (odnos žene : muškarci - 1,8 : 1), što u poređenju sa podacima iz 2013. i 2019. godine [2],[3] pokazuje da se broj osoba sa depresivnošću iznad „praga“ povećao skoro dva puta (ranije je iznosio do 3,0%, kod odrasle populacije Srbije, uzrasta od 18 do 65 godina). Dodatno, kada je ispitivano koji tip depresivnosti je učestaliji u 2021. godini - da li su to slučajevi blagih/umerenih smetnji ili teških simptoma, pokazalo se da, u doba pandemije KOVID-19 oboljenja, raste samo učestalost blage/umerene depresivnosti, ali ne i teške depresivnosti - simptomi vrlo jakog intenziteta su stabilni u populaciji (0,4%), tj. ne mogu se dovesti u vezu s aktuelnom situacijom, što je i bilo očekivano. Međutim, naši rezultati govore u prilog porasta tzv. „reaktivne“ depresije, odnosno da se zaista radi o reakciji na mnoge aspekte pandemije (medicinski rizici, ali i različite psiho-socijalne promene izazvane pandemijom). Takođe, iako se moglo očekivati da depresivnost i starost koreliraju, što je bio slučaj 2013. godine [2], u 2021. godini tu korelaciju nismo jasno uočili. To može značiti da je tokom pandemije broj depresivnih među mlađima u porastu, što je zapaženo i u studijama iz drugih zemalja [5],[6]. U Cov2Soul.RS istraživanju saznali smo i kako ispitanici ocenjuju svoj položaj na društvenoj lestvici (u odnosu na obrazovanje, položaj, prihode, na skali od 1 do 10) [7]. Osobe koje se nalaze u gornjoj trećini lestvice, koje sebe procenjuju kao više obrazovane i višeg socijalno-ekonomskog statusa, prijavile su više depresivnih smetnji. Da li se u tome nazire specifičan efekat pandemije, ostaje pitanje za naredne analize.

Šta konkretno znače procenti koji se odnose na Srbiju? Prevedeno u apsolutne brojeve, to znači da je, tokom leta 2021. godine, za oko 240.000 osoba, starosti od 18 do 65 godina, trebalo naći način da dobiju neku vrstu pomoći u službama za zaštitu mentalnog zdravlja. U nekim slučajevima, tegobe bi se povukle i bez pomoći sa strane, ali nije uvek tako - rizik od pojačavanja simptoma i komplikacija ne treba zanemariti (samolečenje alkoholom, drogama ili lekovima za smirenje, zapuštanje telesnog zdravlja, porodični, socijalni i profesionalni problemi, rizik od suicida), a lečenje je sve teže što se kasnije počne sa njim.

Pet godina pre pandemije, učestalost depresivnosti, merena PHQ instrumentom u zemljama EU, bila je oko 6,6%, što se smatra evropskim prosekom (varira od oko 3,0% u Grčkoj do preko 9,0% u Nemačkoj) [8]. Iako se depresivnost za vreme pandemije kod nas praktično duplirala (interesantno je da se dupliranje broja pominje u više studija - Austrija, Velika Britanija, Kanada) [5],[6],[9], zanimljivo je da je kod našeg stanovništva, čak i sa porastom u pandemiji, depresivnost ostala niža od navedenog evropskog pre-pandemijskog proseka [8]. Poređenje sa drugim zemljama, u kojima su na isti način obavljena merenja na nacionalno reprezentativnim uzorcima, pokazuje da je, u Velikoj Britaniji, procenat depresivnih osoba „iznad praga“ bio oko 13,0% [6], što je duplo viši procenat u poređenju sa našom zemljom u ovom trenutku, dok se u Austriji i Australiji pominju procenti od preko 18,0%, odnosno trostruko više nego u Srbiji [5],[9]. To se, donekle, ali ne sasvim, može pripisati činjenici da su podaci iz datih studija prikupljani godinu dana ranije od naših, tj. ubrzo nakon šokantnih informacija, izolacije i pojačavanja svake vrste neizvesnosti [10]. Postoje i drugačija objašnjenja. Jedno je da smo otporniji, odnosno da smo psihološki ojačali u toleranciji neizvesnosti tokom decenija nestabilnosti. Potom, tu je i objašnjenje da je osećaj pripadnosti zajednici koji štiti od depresivnosti, ipak očuvan. No, moguće je i da postoje razlike u tzv. „zdravstvenoj pismenosti”, odnosno u tome koliko (ne)umemo da se izrazimo o svom psihičkom stanju („reči za osećanja”), ili koliko to (ne)smemo, zbog stigmatizacije, što takođe može da bude razlog zbog kojeg su zabeležene niže stope ovih duševnih smetnji kod nas.

Šta u ovom trenutku nedvosmisleno znamo? Kao prvo, duševno zdravlje treba smatrati jednim od prioriteta javnog zdravlja – prioriteta, ali i izazova zdravstvene politike. Kao drugo, u ovom trenutku sasvim je jasno da sa podacima prikupljenim putem online anketa treba biti oprezan i da se na osnovu njih ne smeju olako donositi zaključci [10]. U medijima su se pojavljivale informacije da je u Srbiji „mesec dana nakon proglašenja vanrednog stanja, 28,9% ispitanika prijavilo umerenu do tešku depresiju, 36,9% anksioznost, a 38,1% umerene do teške simptome stresa”. To su izuzetno visoki brojevi. Vrlo je važno da i mediji i javnost pažljivo donose zaključke o zdravlju naše populacije.

Izgleda da u Srbiji na online ankete o psihičkom zdravlju odgovara jedna specifična sub-populacija ljudi [11]. Ilustracija o tome koliko se mogu razlikovati podaci iz online testiranja u odnosu na kvalitetno uzorkovanje (reprezentativni uzorci) dolazi, između ostalog, i iz pilot istraživanja projekta CoV2Soul.RS, gde smo, početkom 2021. godine, zadavali isti instrument - ultra-kratki instrument za detekciju anksioznosti/depresivnosti (PHQ-4) [12] prigodnom uzorku od preko 3.000 online ispitanika, a zatim opisanom reprezentativnom uzorku populacije Srbije, testiranom na terenu. Razlike u podacima su bile desetostruke - online prikupljeni podaci pokazali su da smo deset puta anksiozniji i depresivniji nego što stvarno jesmo.

Naša poruka bi bila da se pri donošenju zaključaka o psihičkom zdravlju i psihičkim bolestima u opštoj populaciji Srbije treba oslanjati na reprezentativne, umesto na prigodne ili pristrasne uzorke, te da treba izbeći senzacionalizam. Reprezentativni uzorci iziskuju veoma zahtevne procedure sprovođenja i velike resurse, zbog čega je sprovođenje istraživanja CoV2Soul.RS na terenu, u vreme povećanog epidemiološkog rizika (terenske studije tokom pandemije su retkost i u svetu), bio izazov. No, prema našim saznanjima, to je jedini način da naša zemlja dobije podatke pomoću kojih bi se sagledale stvarne posledice pandemije i izašlo u susret potrebama našeg stanovništva. Nadamo se da će preliminarni podaci izneti u ovom obraćanju poslužiti da se lakše planiraju i sprovode odgovarajuće mere zaštite zdravlja stanovništva ugroženog pandemijom.

Napomena: Ovaj rad je podržan od strane Fonda za nauku Republike Srbije, broj ugovora #7528289 – CoV2Soul.RS - Specijalni istraživački program COVID-19.